Premijerna REBEC jutarnja kafa
REBEC-ov petominutni intervju sa Petrom Orlićem, Real Estate Partner i Josipom Stajferom, Real Estate Associate firme Watson, Farley & Williams LLP.
Bilo je divno porazgovarati sa Aleksandrom Opsenicom (osnivačem REBEC konferencije u Beogradu u Srbiji), prodiskutovati “co-living" i pitanje koje svi trenutno postavljaju: da li će co-living preživeti pandemiju virusa Covid-19. Zaista smo uživali u kratkom i konstruktivnom intervjuu.
Naš opšti zaključak bio je: Da! Ne samo da će opstati već će prerasti u srednje ili dugoročno rešenje u svakom gradu gde postoji potreba za prijemčivim životom. Kako se život normalizuje od aktuelne pandemije, tvrdi se da će co-living biti daleko povoljniji model za višenamenske zgrade gde stanari mogu živeti, raditi i zahvalno iskoristiti život pod jednim krovom.
Pogledajte ispod glavne delove transkripta ovog intervjua.
REBEC – AO: Šta je co-living?
JOSIP STAJFER: Pa, ja uvek co-living opisujem kao spajanje modernih studentskih domova i modernih hotela. To je način života zasnovan na deljenju stambene jedinice sa drugim istomišljenicima. Imate svoju sobu sa kupatilom, ali tu su prostorije poput bioskopa, teretane, radnog i prostora za druženje koje delite sa drugima. Tu su i kućepazitelji, super brzi internet, servis za održavanje higijene i sve ostale moderne usluge za kojima ima potrebu jedna zaposlena osoba u 21. veku.
REBEC – AO: Odakle potiče ideja co-livinga?
PETAR ORLIĆ: Co-living je najverovatnije nastao uz co-working kulturu, koja je transformisala kancelarije u Njujorku, Londonu i Hong Kongu. Pokrenuta je iz potrebe za pristupačnim životom u velikom gradu. Uzmimo London na primer. Prosečna cena nekretnine je 500 000 funti, prosečna ušteda 5 000 funti, a prosečna plata 36 000 funti. Ne morate mnogo da računate da biste shvatili da ljudi ne mogu sebi da priušte kupovinu nekretnine. Ušteđevina koju mladi profesionalci danas imaju opisuje se kao ,,generacijski najam” i daleko je od potrebne svote čak i za depozit za kupovinu kuće. Ipak, oni žele da dele efikasan, moderan i inteligentan prostor sa drugim istomišljenicima.
REBEC – AO: Dakle, glavno pitanje koje svi u ovom momentu postavljaju je: da li će co-living preživeti pandemiju virusa Covid-19? Koje je Vaše mišljenje?
JOSIP STAJFER: Kao što biste nesumnjivo očekivali u svakoj velikoj debati, postoje dve struje mišljenja:
Prva: Pandemija virusa Covid-19 je nastupila i primorala ljude koji su usko povezani da budu na udaljenosti od 2 metra. Neki bi rekli da taj model, stoga, nije održiv. Drugi, neposredni problemi u karantinskim uslovima su nemogućnost isplate stanarine ili nemogućnost useljenja novih stanara.
PETAR ORLIĆ: Kako god, postoji i druga struja mišljenja.
Mnogi stručnjaci veruju da jednom kada se ovi ključni problemi koji se tiču stambenog prostora (poput nemogućnosti isplate zakupa i useljavanja novih stanara) - jednom kada ti problemi budu prebrođeni i kada počnemo da prevazilazimo i samu pandemiju, co-living model će zaživeti. Male, ali samodovoljne sobe su odlične za samoizolaciju, a ultrabrzi internet kao i pristup modernim kancelarijama, omogućavaju okruženje koje je idealno za ,,rad od kuće”. Mislim da je pandemija nametnula u prvi plan ovaj stil fleksibilnog rada i da će se on uspostaviti kao primaran i nakon Covid-19 pandemije. Još važnije, diskutuje se da će ovo biti srednje ili dugoročno rešenje u svakom gradu u kom postoji potreba za pristupačnim životom. Mladi profesionalci su primorani na iznajmljivanje i oni će radije uzeti u najam co-living prostor nego sobu u standardnoj kući ili zgradi.
REBEC – AO: Da li su tu uključeni i gradovi jugoistočne Evrope?
PETAR ORLIĆ: Da. Svaki grad gde postoji problem sa pristupačnim životom - to može biti Beograd, Budimpešta, Sofija ili Zagreb. Mnogi stručnjaci veruju da će prevazilaženjem aktuelne pandemije co-living postati uzorni model za multifunkcionalne zgrade u budućnosti; gde će stanari moći da se hrane, žive, rade, druže se i vežbaju, odnosno da imaju potpuno ispunjen život pod jednim krovom.
Ili putem linka:
